Акваријус

 

Кос Митровица

Iskoristiti teškoće kao svoju snagu

\"\"

Пише: Сања Микетић Суботић
Фотографије: Милан Кабашић

Антологије су сјајна дела. Обично настају тако што неки истакнути писац, историчар књижевности или књижевни критичар према одређеном тематском, жанровском, хронолошком, националном или неком другом критеријуму одабере истакнута књижевна дела, цела или у одломцима, и уз адекватан предговор их приреди у посебном издању – као антологију. Ове „збирке цвећа“, што би било преведено значење речи антологија, из тог разлога представљају крем књижевности, осликавају дух времена и места, али говоре и о приређивачу и о његовим мерилима и укусу.
Антологија Неодољива тешкоћа постојања, са поднасловом Српска књижевност на Косову и Метохији 2000–2020. представља вредну збирку жанровски разноликих текстова (пре свега поезије, али и прозе, драме, есеја, хроника и путописа) седамнаест аутора који су у датом раздобљу живели и стварали на простору Косова и Метохије, без обзира на то где су рођени. Аутори чија дела можемо наћи у Антологији Александра Дунђерина су Даринка Јеврић, Драгомир Костић, Слободан Костић, Живојин Ракочевић, Жарко Миленковић, Бранка Касаловић, Александра Јовичић, Душан Захаријевић, Ленка Јакшић Каксие, Срђан Кошанин, Јовица Марковић, Новица Соврлић, Петар Сарић, Александар Деспотовић, Вук Пантовић, Митра Рељић и Предраг Радоњић. Са жељом да се представе основни увиди у нововековну књижевну сцену Срба на Косову и Метохији, да се поправи њена рецепција и промени тренд њеног прећуткивања у оквиру националне културе, приређивач ове антологије, Александар Дунђерин, наводи да се при избору текстова водио и постојањем књижевних, уметничких и естетских вредности, као и жељом да покаже стилске, поетске, идејне и идеолошке особености косовско-метохијске литературе. Путем ове антологије стичемо увид у то да аутори на Косову и Метохији у претходне две деценије нису инспирисани за прозно стваралаштво, као ни за писање драмских тестова, упркос постојању позоришта истакнутог значаја. Доминира поезија, али Дунђерин није бирао поезију са циљем да репрезентује искључиво песме о Косову и Метохији или косовском миту. Према критеријумима Дунђеринова Антологија се једним делом преклапа са Антологијом косовско-метохијске поезије (1960–2010) Данице Андрејевић, вероватно најистакнутијег истраживача модерне косовско-метохијске књижевности, и мада су обоје сагласни око тога да поједини аутори треба да буду антологијски, избор песама тих аутора је потпуно различит у ове две књиге.
Наша најпознатија књига овог типа је Антологија новије српске лирике коју је 1911. приредио истакнути књижевни критичар Богдан Поповић. Он је остао упамћен и по предговору где наводи да је мерило за избор песама то да је песма цела јасна, да има емоција и да је лепа, као и по реченици да нема добрих песника, само добрих песама. Неретко му је замерано то што познате песме великих аутора нису ушле у избор, а песме неафирмисаних аутора тог периода јесу. То је нешто што код приређивача антологије увек можемо критиковати јер упркос објективним критеријумима, можда увек има нечег субјективног у самој селекцији аутора и њихових дела – како је Дунђерин рекао на промоцији своје књиге – увек постоје неке суптилне релације по сензибилитету које могу да утичу на избор. Историја је показала да је Богдану Поповићу са правом замерано то што у свој избор није унео ниједну песму Владислава Петковића Диса, не разумејући његову поетику која је била много испред тадашњег времена. Мислим да ће време показати да је Дунђериновој антологији можда и највећа замерка то што у њу није уврштен Ратко Поповић, сјајни песник из Грачанице, овенчан бројним наградама (наведимо, на пример, само књижевну награду Златни крст Кнеза Лазара у оквиру Видовданског песничког бденија 2012. године). И други аутори су вероватно могли да се нађу у антологији овог типа и са избором своје поезије, а не само у предговору – Милан Михајловић, Ненад Раденковић Јеро, Видосава Арсенијевић, Невена Милосављевић. Ту су и Драгиша Бојовић, Голуб Јашовић, Зоран Недељковић, Валентина Питулић, песници и наставници са Филозофског факултета у Косовској Митровици, где се такође изучава савремена књижевност Косова и Метохије, а чести су и дипломски и мастер радови у којима се са језичког или књижевног аспекта проучавају њихова дела. Александар Дунђерин је својим избором дела желео да истакне богатство, разноликост, квалитет и аутентичност књижевности на Косову и Метохији, и само нам време може показати колико његов избор заиста одсликава оно најбоље у литератури ових простора у последњих двадесет година. Ипак, можда ће се неки косовско-метохијски ствараоци новог миленијума наћи увређеним јер њихов рад није уврштен у ову антологију, али аутори који су уврштени свакако јесу заслужили да се нађу у овој књизи.
Врло обиман предговор умногоме доприноси квалитету ове књиге и представља озбиљну студију на више од 70 страна, а плод је десетогодишњег искуства приређивача. У њему Дунђерин спомиње и велики број других аутора који стварају на овим просторима у 21. веку, говорећи и о младим, још увек неафирмисаним ауторима који нису заступљени у Антологији јер тек треба да пронађу свој аутентични глас и донесу иновативни и савремени дух, а удаље се од романтичарске сентименталне струје љубавне поезије и од херојске епике. Волела бих да књига Александра Дунђерина дочека и следеће издање у коме ће се на крају наћи и индекс имена јер је дат леп преглед великог броја аутора са ових простора, и познатих и још увек неафирмисаних, што би истраживачима ове књижевности много значило у будућности. Њима ће ова књига свакако бити значајна јер немамо много систематичних и прегледних студија о овој теми.
Сама Антологија настала је случајно – најпре као појединачни чланци о десетак косовско-метохијских аутора који су једном недељно објављивани на порталу Алтернативне, одакле је кренула иницијатива да се тај материјал објави. Она није проста компилација већ компактна целина, са значајним предговором и избором дела која се лепо ослањају једна на друге и која адекватно репрезентују најмодерније у књижевности Косова и Метохије. На промоцији ове књиге у Косовској Митровици, у ПКЦ Акваријус, много аутора, превасходно песника из „приштинског песничког круга“, читало је своја дела публици, и било је задовољство слушати их, мада су некад и бољи песници него рецитатори.
Писана у време карантина у Косовској Митровици прошле године, Неодољива тешкоћа постојања Александра Дунђерина осликава и слободу, уметност, љубав, визију, завет, истину и време у једном неспецифичном простору за 21. век у коме живе и стварају косовско-метохијски аутори, што се увек, у мањој или већој мери рефлектује на подтекст њихових дела. Велики рат трајао је четири године, а оставио је толико трага у књижевности. Овде већ преко двадесет година није рат, али није ни мир. Сматрам да су антологије овог типа увек значајне јер поправљају видљивост и рецепцију литературе чинећи оно најбоље доступно већем кругу читалаца. С обзиром на то да су дела овдашњих аутора углавном објављена или у појединачним часописима или у малом тиражу мање познатих издавачких кућа и сигурно их нећете пронаћи у излогу Лагуне, значајно је објединити их на овај начин. Проблем ће увек бити рецепција ових дела јер, условно речено, долазе са маргине, али морамо се сетити да ни Андрић, Црњански, Селимовић, Дис и Дучић не долазе из „круга двојке“. Зато је важно истаћи оно најбоље из косовско-метохијске литературе и дати му шансу да га шира јавност препозна. Можда је у овим условима тешко живети, али је лепо писати и стварати када живите историју и када имате јаку духовну вертикалу. Искористимо те тешкоће као своју снагу.

Извор: Радио Контакт плус >>

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *