Da li je sajber pesnik manje pesnik?

Пише: Сања Микетић Суботић
Фотографије: Миленија Митковић

Многи врсни аутори, уколико сте их слушали уживо, или покојне преко аудио-записа, попут Селимовића или Андрића, уопште не звуче онолико сјајно као што бива у главама читалаца. И то је нормално, зар не?
Они су писци, њихов задатак је да знају да пишу. Не да буду рецитатори или стенд-ап комичари које ће многи разумети и дивити се њиховим плитким симпатичним флоскулама које понављају у сваком граду у који оду.
Ретки су они који креирају врхунска дела вредна језичког проучавања, а који су притом добри оратори, пријемчиви публици у сваком граду у ком гостују.
Стефану Симићу, младом песнику, према скромном мишљењу аутора ових редова, боље иде писање. На страну то какав је био његов наступ, који је био више него коректан. Очекивања су била превисока.
Колико често читате поезију? Искрено, ја ретко у последње време.
Иако се бавим нечим што је тако близу, а тако далеко од књижевности, у последње време скоро једини контакт са овом врстом уметности ми је био преко друштвених мрежа.
Нисам поносна на то, али није ни да тамо нема шта да се прочита.
Целу епопеју Гутенберговог изума заменио је један клик. Објавити. Треба нешто проживети, написати, и објавити. Данас можете све објавити путем једног клика. Ипак, ни то није лако. Можда вам не треба пергамент ни рецензенти, ни пера ни мастило, ни ноћи уз свећу и оловку коју зарезујете.
Ипак, и даље вам треба она песничка храброст да бисте заиста били песник. Оголити се према целом читалачком аудиторијуму, од сад па заувек.
Данас је довољно само кликнути. Кликнути да поделиш своје мишљење са свима и заувек. Треба имати храбости пре свега и за то.
Поред овог, друга ствар за коју је Стефан имао храбости јесте живети од поезије. Нарочито данас, када је бити песник врло непрофитабилно занимање. Притом, не живети као режимски песник и дворска луда, већ стварно живети своју поезију. И бити слободан да поделиш оно што мислиш и осећаш са целим светом, у правом смислу те речи.

• 

• 

Стефан Симић има храбрости да кликне. Да све оно што је написао подели са целим светом. Оно најинтимније, што изгледа као да га је писао за себе, да му се врати за четрдесетак година када буде желео опет да се сети око чега се ломиш кад си око тридесете.
Називају га сајбер песником, али да ли је сајбер песник мање песник од других песника? Да ли његове боли мање боле, његове љубави мање воле, његове речи мање одзвањају? Да ли би Бодлер, Неруда и Петрарка били мање песници да су своју каријеру почели онлајн? Ионако су данас њихове речи, ја верујем, чешће читане преко друштвеих мрежа него у библиотекама.
Да ли би нас ови песници разочарали када би имали свој Театар искрености? Некад смо и ми као публика нереални у својим очекивањима и од тог писца или песника који стоји пред нама очекујемо да нам да одговоре на сва питања овог света, а најчешће на она на која одговора нема.
Многи млади песници се данас афирмишу путем интернета, али Симић је поред тога и објавио неколико збирки претежно поезије и то у неколико издања, дајући читаоцима прилику да поезију читају и на папиру и на екрану.
Било ми је драго када сам видела да су неке збирке доживеле пето или шесто издање и што се ова поезија чита, иако није у излогу књижара поред књига познатих певача и старлета.
Мени је као лингвисти била врло дојмљива реченица Стефана Симића. Његове реченице, са врло мало интерпункције, имају мелодију и као да су испричане, а не написане. Ниједна реченица није ни празна ни превише херметична – то су врло јасне реченице, где свака делује као прича у малом, као хаику. Реална прича новог века, испричана кроз једног врло осетљивог младог човека који не пуши, не пије алкохол, који живи врло скромно.

• 

• 

Упркос томе што нема много риме, што је стих слободан, тако су певљиве и лако се надовезују једна на другу, да у појединим песмама делују као врхунска монодрама, док у појединим песмама сваки стих делује као слободна тема за матуранте на писменом задатку из српског језика. Са толико стихова свако од нас може да се поистовети, само када мало застане и размишља срцем.
Синоћ је Симић читао своје стихове уз леп одабир музике, од Балашевића, преко Пинк Флојда, Џона Ленона, до Не дај се, Инес, врло адекватно одабраних. Негде између прозе и стиха, његове реченице су погодиле митровичку публику која га је слушала у пријатној атмосфери Приватног културног центра “Акваријус”.
Посетиоци синоћњег догађаја нису сазнали да ли постоји једна посебна жена која инспирише младог песника, или је нека имагинарна идеална химера његова инспирација.
Жена, млада, лепа, слободна, јака, самосвесна, ничија и своја, ипак, често несвесна своје лепоте, моћи и величине, неретко несрећна и поред неког ко је не разуме, најчешћи је мотив његових песама.
Симић у песмама делује као јако добар познавалац психологије жена у преломним тренуцима њиховог живота, велича их и диви им се.

• 

• 

„Жена треба да има свог уметника у животу. / Мушкарца, који ће видети у њој нешто, чега ни сама није свесна. / Некога, ко ће јој дати потпуну слободу али и себе“ – тако у једној песми говори о женама. Наизглед врло прозаично, али искрено, реално и нежно.
Ако волите Брану Црнчевића, Балашевића или Арсена Дедића, прочитајте неку од Симићевих песама, сигурно ће вам се допасти – мелодичне су, разумљиве и јасне.
Када је Богдан Поповић састављао Антологију новије српске лирике почетком 20. века, као критеријуме је имао да песма буде цела лепа, јасна и да има емоција. Чини ми се да је и већина Симићевих песама управо таква.
Симићева поезија као да и даље црпи инспирацију из његовог не лаког детињства. Изгледа да се и као човек и као песник формирао на истим основама, што је само појачало његову сензитивност и донело посебно поштовање и величање и жене и мајке. Жена треба да буде своја, мајка треба да живи за дете и да проба у свој животној муци да буде срећна за обоје. Управо свим женама које желе да буду своје посебно ће се допасти Симићева поезија, која има феминистички призвук кроз перо мушкарца.
На крају, желим да вам препоручим да погледате профил Стефана Симића на Фејсбуку, да прочитате неколико песама и да, уколико вам се допадне, пратите његов рад, па сами просудите.
У мом њузфиду годинама, у мору плитких политичких, саркастичних и хумористичних објава, објава слика деце, летовања, мачака, и прежваканих њу ејџ сентенци, сваки пут заблиста једна мрва поезије и искрености где застанем и увек се бар у једном стиху сваке песме пронађем. Управо је Стефан Симић задужен за то.
Искрено се радујем изазовима који су пред овим младим аутором – желим да видим да ли ће се они подједнако добро рефлектовати у његовој поезији као ово доба трагања за нечим вишим. Да ли ће се мотиви попут брака, деце, породице, и свих изазова који они са собом носе, подједнако лепо и дубоко одражавати у његовој поезији као што су се у њој рефлектовале млада жена и мајка. Надам се да ћемо у његовим будућим песмама пронаћи оне одговоре за којима трагамо.

На овом догађају хуманитарног карактера, прикупљено је 8.000 динара за помоћ Магдалени Недељковић из Косовске Митровице, девојчици оболелој од туберозне склерозе. За оне који желе да помогну, кутија за добровољни прилог је и даље постављена у ПКЦ „Акваријус“.
Догађај је организован на иницијативу активисткиња – покретача хуманитарних базара на овим просторима и ПКЦ „Акваријус“.

Извор: Радио Контакт плус >>