Kosovsko pitanje: Istine, mitovi, narativi

Фотографије: Сунчица Андрејевић

Историчар др Петар Ристановић је своје двогодишње истраживање у осам архива, и више од 20 фондова, преточио у књигу “Косовско питање 1974-1989” и представио хронолошки сегмент косовског питања. У Приватном културном центру Акваријус своју књигу промовисао је пред митровичком публиком. У разговору дужем од два сата са колегама из Косовске Митровице Јованом Алексићем и Милошем Дамјановићем, али и публиком дискутовало се о Косову, годинама које се сматрају прекретницом за косовско питање, односу тадашње државе, српске интелектуалне елите, али и албанског лидерства према овом питању.

У овом раду, како је објаснио Алексић, Ристановић је разбио многе предрасуде и митове који су створени, како у страној историографији, тако и у српској јавности најчешће посредством медија.
Књига прати процес од промене Устава 1974. године, па до промене тог Устава 1989. године.
То су године, како је објаснио Ристановић, када траје исељавање Срба, албанизација покрајине, када долази до, српској и западној јавности добро познатим, демонстрацијама 1981. године, стварања Српског покрета отпора, до покушаја републике да промени уставне односе…
Писац је у књизи, објаснио је, покушао да опише процесе на простору тадашње Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово, али не кроз персонализована виђења ситуације.

„Ова књига је написана на основу архивске документације, разних прегледа, где се даје колективна слика која је често различита од оног личног како се појединци сећају. Са друге стране, мислим да се у њој налазе занимљиви закључци, да се из ње може видети да неке опште прихваћене истине нису баш истине“, објаснио је Ристановић.
Међу њима су, навео је као примере, број жртава на демонстрацијама 1981, карактер исељавања Срба са Косова и Метохије, број исељених Срба…

Све су то теме о којима је много писано, поготову на енглеском језику, формиране су „истине“ које је данас доста тешко довести у питање. Али када се прегледају документа, када се загребе испод површине, долази се до закључака који су дијаметрално супротни од тога што се обично тврдило, казао је Ристановић.

У наставку читајте делове разговора и Ристановићеве одговоре на питања која су му поставили саговорници и публика.

Шта је све утицало на то да се српско становништво интензивно исељава од 1968. године па све до уставних амандмана?
Мислим да је то питање најважније питање којим се ова књига бави, будући да је то питање са становишта међународне историографије најконтроверзније.
У књигама које су објављене на енглеском језику, а има их неупоредиво више него на српском језику, то питање исељавања се или занемарује, или релативизује.

Да илуструјем тај однос једном реченицом. Добро познато име, Тим Џуда, дописник Тимес-а током 90-тих, данас ‘експерт’ за овај простор, у својој књизи ‘Срби: Историја, мит и унистење Југославије’ између осталог пише о манастиру Девич током осамдесетих година и има реченицу где каже, цитирам – вероватно је напада било, али тврдити да су озлоглашене монахиње нападане сваког дана било би претеривање. Шта значе речи озлоглашене монахиње и уколико неког не нападате сваког дана – да ли је то претеривање? Закључите сами.

Дакле, постоји приступ где се сматра да је читава српска прича о притисцима због којих је долазило до исељавања претерана. Други приступ је, наизглед непристрасан, где се то питање потпуно релативизује, где се говори да је исељавање резултат једног општег тренда који је присутан у Европи – исељавање са сиромашног југа на богатији север, да су то миграције какве су присутне свуда, да се срећу у Италији где се са југа и Сицилије селе на богате северне области.
Међутим, мислим да се у вези са тим у архивским документима налазе драгоцени подаци којима је могуће побити све те тврдње.
Прво да кренем од броја, с обзиром на то да је тај број – број којим се често манипулише. Број је могуће утврдити прилично прецизно и важно је да је тај број више-мање исти када о њему говоре републички органи – из Београда и када говоре покрајински органи – којима су доминирали Албанци.
Када се направи прорачун, реч је о отприлике 120.000 исељених Срба од почетка 60-тих до 1981. и 28.000 исељених Срба од 1981. до 1989. године. Значи, негде близу 150.000 за тих непуних 30 година, односно у том периоду двоје од петоро Срба се иселило са територије покрајине.

Због чега су се они исељавали?
Исељавање српског становништва са овог простора континуирано траје у читавом периоду за који имамо изворе. Исељавање је континуирано и уравнотежено, нема већих искакања.
Када се чита путопис Мекензи и Ирби (Георгина Муир Мацкензие и Паулина Ирбy), енглескиње које су путовале Косовом средином 19. века, оне долазе и разговарају са српском заједницом у Пећи и извесна Катарина која је тамо била стуб српске заједнице каже – Ми морамо радити исто што су радили и наши стари, а то је бежати одавде.
Поменућу и да је за српско становништво на Косову и Метохији било карактеристично да је имало већи природан прираштај, него оно у централној Србији. Он је у овом периоду био знатно нижи од природног прираштаја Албанаца, али је у нешто ранијем периоду био релативно висок.

Међутим, исељавање које је почело шездесетих година није нешто што је уобичајено.
Постојале су две групе узрока – институционална и ванинституционална дискриминација.
Имамо једно сиромашно, заостало подручје, где се тешко живи, где је перспектива мала, а незапосленост велика, тако је и за Србе и за Албанце. На том простору постоји према Србима од краја шездесетих институционализована дискриминација која говори да уколико се запошљавају – запошљавају се по формули – ‘осам па један’ – осам Албанаца, па један Србин, а да би се остварила запосленост која подражава удео становништва у процентима у покрајини. Већ само по себи је то проблематично. Прво, код Албанаца је већи број становништва који није радно способан, велики је број деце. Друго, постоји разлика у степену образовања. Дакле, постоји низ разлога због чега је та аргументација погрешна.

И са том аргументацијом се у огромној мери манипулисало. На пример, како би се приближили проценту да удео Албанаца у укупном броју запослених буде око 73 одсто, онда је коришћен други аргумент. Па тако они кажу да је запослен тек сваки 17. Албанац, а запослен сваки 7. Србин и сваки 4. Црногорац и тиме су наводно доказивали да су Срби и Црногорци пропорционално више запослени него Албанци.
Током седамдесетих запошљавање постаје све више и више затворено за Србе. То кулминира у периоду од 1979. до 1981. где постоје конкретни подаци, који говоре да се на територији покрајине током ове две године запослило око 11.000 људи од којих је запослено Срба око 200. Међутим, у том истом периоду је отказ дало нешто више од 300 Срба, тако да је након ове две године где је укупан број запослених порастао за 11.000, укупан број запослених Срба опао.
Значи, у покрајини која је сиромашна, где једна запослена особа често издржава читаву породицу, запослење је постало изузетно тешко и често практицно немогуће.

Даље, манипулисано је на различите начине како да се запослење Срба спречи. Тако је, на пример, злоупотребљавана одредба о обавезном познавању оба језика. Па је у читавим предузећима наглашавано да је неопходно познавање оба језика. И ту онда долази до бесмислених ситуација где је, на пример, у Лутрији Косова, која је имала 90-ак запослених, прописано да је за свих 90 места неопходно познавање оба језика. Или, постојале су фабрике, где људи раде на траци, физички посао, где се тражило познавање оба језика.
Институцинална дискриминација подразумевала је и ону пред органима управе где се поједини процеси воде на албанском језику, где је прописано да би то требало да се чини на српском, али се у пракси то не догађа.
Сачувано је око 5.000 упитника које су 1985. године исељени попуњавали где су говорили о проблемима са којима су се у покрајини суочавали.
Ти упитници говоре да је људе често још више болела такозвана ванинституционална дискриминација.

На пример, кондуктер неће Србину да прегледа карту, јер му се обратио на српском, избаци га напоље. Неко ко дође код лекара, лекар му тражи да симптоме своје болести опише на албанском језику. То нису биле ствари које су биле правило, чак се у већини случајева нису догађале и то људи у упитницима јасно наводе. Међутим, када се јесу догађале, људе је то прилично погађало.
Суштински постоје три фактора. Сиромаштво, заосталост покрајине, бесперспективност. Онда на то иде институцинална дискриминација и ванинституционална дискриминација. И онда се догађа управо то да двоје од петоро људи у тих тридесет година одлази са овог простора.
У овом периоду се у већини селе људи који су били дубоко укорењени у овај простор, који су ту присутни генерацијама и који одлазе за стално.
Занимљиво је да су 1987. године међу исељенима високообразовани. Урађена је анкета о томе колико би се њих вратило у покрајину уколико би им се обезбедило место за становање и запослење. Потврдно је одговорило њих 2 одсто. Одлазили су и сматрали су да је тај одлазак трајан.
Тема исељавање је важна и то је тема која се са српске стране запоставља, јер се директно на њој види карактер режима који је био у покрајини од краја шездесетих, поготову од 1974. па до 1989. године. И то је нешто на чему треба инсистирати.
Постоји и проблем што се ситуација у покрајини тада често описивала речима као што је геноцид. Конкретни подаци говоре да је од 1971. до 1981. укупно у инцидентима где је починилац био Албанац, а жртва Србин, било 17 убистава, а од 1981. до 1989. – 2. Када се тврди да се догађао геноцид, ту тврдњу је лако побити. А сматрам да нема потребе за том тврдњом када бројке јасно сведоче о нечему што је очигледно када се минимално прегледају папири, а ти исти папири су и у Приштини и у Београду.

На који начин је српска интелектуална елита перципирала косовски проблем?
Српски интелектуалци о проблемима на Косову до 1985. године и случаја Мартиновић суштински ништа не говоре. То за њих није тема. Од случаја Мартиновић креће њихов ангажман који је допринео да косовско питање постане најважније питање у српској јавности. Имало је и позитивног и негативног ефекта.
У највећем делу литературе на енглеском језику тврди се да су српски писци, интелектуалци били у центру свега, да су били идеолози југословенског распада, кризе на Косову, да су кроз меморандум САНУ постављали темеље Велике Србије, што су потпуне бесмислице.
Утицај интелектуалаца је био изузетно мали, крајње су прецењени. Они јесу одиграли своју улогу од 1985. до 1987. године када се може рећи да су играли самосталну, релативно битну улогу у јавности. Након тога они постају оруђе режима Слободана Милошевића који користе оне који му одговарају, а они који му се противе – склања, не да им се простора у јавности и њхов глас се не чује и њихов утицај је био крајње ограничен.

О руководству САП Косово и сепаратизму

Што се руководства САП Косова тиче, оно није било сепаратистичко у смислу да су имали јасно омеђен план у коме је било то да се покрајина Косово одвоји од Југославије. Њихов циљ је био проглашење републике. И то је њихов циљ од краја 60-тих година. Они су до њега желели да дођу кроз југословенски систем. У Југославији се устав мењао релативно често. Очекивали су да ће се нови Устав донети у року од десетак година и да ће тим уставом реалност на терену бити преточена у уставну реалност, а то је да ће Косово бити уздигнуто у рангу републике.
Касније, након што су пали са власти, па и након што су током 90-тих поједини представници тог руководства, конкретно Махмут Бакали као први сведок у процесу против Слободана Милошевића, директно је изјавио да је његов циљ био суштински уземљење албанског народа. У пракси, оно што су он и његово руководство радили нису томе тежили, бар не као неком циљу који су видели да ће се догодити током њиховог живота, јер то није ни било у њиховом интересу, а ни из Албаније није потенцирано.
У суштини и Албанци на Косову који су тада руководили покрајином, и Фадиљ Хоџино руководство то су видели као дугорочни циљ, али ни једнима, ни другима није одговарало да се то баш тада догоди. Фадиљ Хоџи није одговарало да се то догоди, јер би тиме било нарушено монолитно јединство Албаније. То је била крање изолована и затворена земља, где би, условно речено, долазак неких милион и по Албанаца са Косова, који су живели у једном ипак слободнијем режиму, много тога променило.
Са друге стране, ни комунистичким лидерима Албанцима са Косова сигурно не би одговарало да се утопе у Албанију где су на власти биле моћне породице. Они касније јесу тврдили да се на томе радило, у дугорочном смислу, али краткорочан циљ је био проглашење седме југословенске, албанске по карактеру, републике.

Извор: Алтернативна >>