Krtolica: Jug Bogdanova kći

Промоција романа Јелене Кртолице „Југ Богданова кћи“ (2017) одржаће се у галерији „Акваријус“ у среду 25. априла 2018. године од 19 часова. О књизи говоре Новица Соврлић, Александар Дунђерин и ауторка. Издавач је Књижевно друштво Косова и Метохије.

Из рецензије
Биографија кнегиње Милице, као и доба у којем је живела, веома су захвални за романескну обраду. Милица, једина жена која је владала Србијом у десет векова њене историје, поседује невероватан трагички потенцијал, итекако употребљив у драматуршком смислу. И Кртолица то зналачки користи, а њено дело поприма, повремено, и обрисе психолошког (чак и љубавног, и породичног) романа. И поред тога што лик Милице гради помало идеалистички, у романтичарском маниру, поштујући при томе, донекле, и композициону схему средњовековних српских хагиографија (житија), идејно чвориште њеног романа представља трагички избор главне јунакиње – да ли да после Лазареве погибије и пораза на Косову, у замену за мир са Турцима, пристане да своју неудату кћер Оливеру пошаље султану Бајазиту у харем. Ни мртворођено дете, ни смрт браће и мужа, ни пропаст државе, нема такву књижевну снагу, какву има чин Миличиног пристанка на уцену.
…
Јелена Кртолица, очито, није ни желела да Југ Богданову кћи приближи (пост)модерном прозном штиву – њена књига, на трагу есенцијалне хуманости, имплицира да на прелазу старог у нови миленијум литература, поред естетске и уметничке, мора имати и јасно изражену и уочљиву друштвену функцију, да је њен задатак да афирмише истиност, нагласи етичку компоненту, да поврати емоцију, изазове катарзу, врати, дакле, духовност у уметнички медиј.
Александар Дунђерин

Одломци
Спустио се на колена. Није се молио за своје оздрављење. Молио се за опроштај. Молио се у сузама. Сећао се дана када је на сахрани свог деде Милутина, као дечак од тринаест година, гласно плакао. Сећао се дана проведених у изгнанству са оцем. Сећао се очевог погледа пуног очаја и неверице онога дана када га је затамничио у Звечану. Сећао се како је његов отац до последњег дана свог живота славио овог светитеља који му је повратио вид. И он се сада са истим усрђем молио Светом Николају Чудотворцу за опроштај. За мир у души. За онај спокој који је осећао под окриљем свога оца, некада давно, давно, пре охолости, пре оне велике силе и снаге коју му је Господ дао да окуси, а сад је знао да је све то само прашина.
…
Тако је одрастала Милица – између јаве и сна, између молитвене тишине родитељског дома и ускомешаности и вреве царског града. Од свега што је тамо могла да види, у Миличино памћење још од првих одлазака у царски град, утиснули су се божанствени призори који су се могли видети где год се из Призрена погледа. Причало се – Цариград има Босфор а Призрен Шар планину. Планину на којој су се сусретала два годишња доба – зима на снежним врховима са летом на зеленим обронцима. Понекад би се облаци разлили долином, спустили на кровове кућа, успињући се и припијајући уз планину. А у тој рајској лепоти, под градском тврђавом и подножјем Шар-планине, гнездила се црква. На темељима старе базилике краљ Милутин је подигао својој краљици Симониди. Да буде најлепша под небеским сводом. Да њена лепота буде привлачнија од лепоте Шар-планине и Бистрице увијене у измаглицу, да ни један путник не одоли тој лепоти, да жуди да је угнезди у зеницу ока свог, рекао је градитељима. Да и они који се не моле Богу подједнако изгубе дах пред Мајком Божјом као и они који се моле и да погну главу пред њеним ликом и приклоне колена, рекао је фрескописцима. Да одоли вековима, рушитељима, безбожницима, узурпаторима, времену и невременима, молио се Пресветој. И таква, Богородица Љевишка, уздигла се, замирисала тамјаном и испунила молитвама.