Peć u pesmama: Zabranjeni nezaboravljeni grad

Иза кратког и ефектног наслова песничке антологије „Пећ у песмама“ Голуба и Дражена Јашовића крије се мноштво песама посвећених једном од централних топоса на Косову и Метохији, али и у читавој српској култури и књижевности. Читалац застане, помало у чуду, пред дугачком листом песника који су барем једну песму посветили Пећи која у колективној свести Срба има повлашћено место. Прва асоцијација је, наравно, улога и положај Пећке патријаршије у средњем веку, у време владавине цар Душана када Пећ постаје центар православља и духовности. Међутим, поред своје историјске улоге и улоге светионика културе, Пећ као топоним у песмама ове несвакидашње антологије има вишеструко емоционално значење, то јест, значења тананих осећања што их песници упућују граду певајући о њему. Антологија и њени састављачи откривају да песме посвећене Пећи и њеној околини нису дело само аутора из Метохије, што показује да завичајност може бити наслеђена, али и изабрана. Та сродност по узбору – да искористимо наслов Гетеовог романа – указује на дубоке и суштинске везе српских песника с топонимом који је, како покушавају да нас убеде у последње време, изван наших граница. Граничне линије лако је утврдити, нарочито их лако може одредити моћна америчка империја, али је Пећ неизбрисива из српске душе.

На почетку антологије „Пећ у песмама“ налазе се народне епске песме у којима се опевају догађаји од важности по град Пећ и његову судбину у увек турбулентној историји. Посвећеним сакупљачима можемо захвалити за прилику да се упознамо и са слабије познатим песмама из нашег епског, делом и лирског наслеђа, као и за епску поезију спевану у новије време.
Претежни део антологије чини ауторска поезија песника са Косова и Метохије, али и оних који Пећ и околину доживљавају као своје родно место, у међувремену отето. Голуб и Дражен Јашовић су се потрудили да, уз позната имена, у своју антологију уврсте и нове песничке гласове. Имамо у виду, пре свих, песникињу Данијелу Петковић и њену надахнуту оду Проклетијама у истоименој песми. На овај начин су приређивачи, да искористимо етимологију речи антологија, „убрали“ нове цветове и уплели их у постојећи раскошан венац песама о Метохији и Пећи.

Занимљиво је да се три мотива често јављају код временски и територијално удаљених песника: река Бистрица, Пећка патријаршија и Руговска клисура. Географски елементи (река, клисура) сведоче о исконској повезаности с простором Пећи, с природом која је сведок чешће бурних него идиличних тренутака у доживљају лирског субјекта. На другој страни, цркве Пећке патријаршије песнику дословно могу да послуже као материјални и духовни ослонац, као привилеговани део историје изникао из дубина времена.
Читајући песме различитих песника о Пећи и ближој околини, не можемо се отети утиску да су оне испеване стегнутог грла, у пола гласа. Ово се посебно односи на оне настале након прогона из Метохије и с Косова 1999. године. Тако, сличан или готово исти сегмент срећемо у песмама Момира Војводића и Ратка Делетића, Даринке Јеврић и Ратка Поповића, Радосава Стојановића и Голуба Јашовића. Ови песници, разбацани у простору, управљају поглед у исту тачку која их спаја. Њено име је Пећ. Одлазак у прогонство започет је унутрашњом сеобом, сугерише нам Славиша Миловановић у песми „Одлазак из Пећи“. Са стоичким миром, он рекапитализује след корака с којима је изгон постао коначан.

Када сам ја одлазио из Пећи
Пратиле су ме само очи моје мајке

Моја мајка када је одлазила
Дошла је цела Пећ да је испрати

Када је мој град Пећ одлазио
Нисмо били ту ни ја ни моја мајка

У окупљању ових расутих песничких гласова видимо зрно намере и плод напора двојице приређивача повезаних најјачим везама између себе и с темом антологије.

Др Небојша Лазић