Petar Sarić: Reč je tajna najveća

Разговарала: Ивана Вановац >>
Фотографије: Харис Личина >>

Не бој се светлости.
Ако хоћеш да будеш лепа – буди Сара.
Ако хоћеш добро да пишеш – читај, читај много, читај још више и још више.
Живот је бескрајно, чаробно дешифровање порука из детињства…

Дивне поуке највећег послератног романсијера са српског југа Петра Сарића. Опчињен заводљивошћу бајковите косовске климе и потпуно помирен са тиме да цео живот човечји јесте поновно и поновно проживљавање детињства, Сарић у својој начетој деветој деценији, виспрено, враголасто и страствено поручује – истину не можеш само да чујеш, мораш и да је видиш.
Петар Сарић највећи писац Косова и Метохије који и данас живи и ствара на овом поднебју. Носилац престижних књижевних награда,коме рецензије снисходљиво пише један Матија Бећковић, писац који је уобличио идеал женске красоте кроз лик Саре, пандана грчкој Калокагатији – митској жени изванредне духовне, интелектуалне и физичке лепоте… предузимљиви ерудита који је у тренуцима најтежих српских страдања, упорно слао писма на „врх света“ да би истини прокрчио пут. Непролазно заљубљен у Љуботен и у реч, у вечној детективској играрији дешифровања порука из детињства.
На велико задовољство поштовалаца писане речи, Петар Сарић био је синоћ гост галерије „Акваријус“ где је са пријатељима говорио о свом стваралаштву и о Зборнику радова који је издао Дом културе Грачаница, а у чијем настанку су учествовали многи стручњаци из области књижевности.

Ово је Ваш први директан сусрет са митровачком публиком вечерас…
Да. Морам да признам да сам најлепше и најпријатније изненађен. Вечерас видим да је истина оно што сам поодавно помишљао али не и знао у оној мери у којој сада знам: да култури нису потребни неки велики центри. Потребни су јој добри, прави људи, ентузијасти, образовани, амбициозни. „Акваријус“ красе управо такви људи, у истој мери у којој красе и Дом културе у Грачаници. Када је култура у питању, и у малим срединама могу се велике ствари правити.

Кажете да „реч уме да гура и узбрдо“. Колико смо данас свесни снаге коју реч има… колико је те моћи свестан човек у општењу са човеком, а уједно колико су је свесни медији и сви они којима је реч главно оруђе?
Мислим да је реч највећа тајна коју је човек измислио, иако није био свестан тога. А данас мање него икад. Мисли да оно што он прича је једноставно. А реч је тајна коју ми не знамо. И то на тај начин да када их узмете засебно не морају богзна шта да значе, али када оне дођу једна близу друге, тај флуид између њих што се ствара, рађа значење које се нама открива.

За вас увек наглашавају да живите и пишите на Брезовици, иако сте рођени у Бањанима, између Никшића и Билеће. Колико је за писца важно са ког места на планети се обраћа свету?
Брезовица је чудесно место. Ту не можете наћи ни једну стопу где можете стати, а да не чујете жубор воде. Таквих места је врло мало. А ту су и венци Шар планине који Сиринићку жупу окружују попут бедема и штите је не само од природних непогода, већ и од непогода које долазе од нас самих – од људи. А од врхова Шар планине, истиче се један најлепши, са најлепшим именом – Љуботен. Кад га гледате, ви морате погледати горе, јер је он на небу са кога не силази.

Ова галерија много ради са младим људима и у припреми је неколико књига поезије и прозе чији су аутори средњошколци. Када би вас они питали шта да радимо да бисмо били добри писци, шта бисте им одговорили?
Ја бих одговорио: треба да будеш заљубљен у читање. Треба да чита, јер ако буде читао више а писао мање, много ће више знати. Дакле читање и само читање. Читајте велике светске писце, романсијере, песнике…

Шта сад пишете?
Приводим крају роман који је написан заправо пре 40 година у првој верзији а онда је некако стално одлаган, правећи место свим књигама које су долазиле. Та књига се таложила у мени и разликује се од свих мојих књига. Онда сам се ја њој вратио или се можда она мени вратила…

Иако живите на Косову и Метохији, радња већине Ваших романа се одвија у вашим родним Бањанима…
Ја сам написао једну приповетку, једину која је објављена а која се зове Сахрана у Сушићу… и она се потпуно одвија радња на Брезовици… и сви географски појмови и сва имена су аутентична. Такође радња романа Велики ахавски трг одвија се углавном на Косову – у Призрену и Ораховцу. Ипак, главнина мојих књига се догађа тамо где сам ја рођен, у Бањанима, између Никшића и Билеће. Знате, оно што из детињства носите, оно што сте у детињству сазнали, што се тада догодило, ми то даље целог живота само дешифрујемо. Ја сам чак покушавао да побегнем одатле, верујући да је тамо негде далеко свет који ја треба да упознам, да су све тајне света негде тамо, а да ништа није ту, где сам рођен. Међутим, када сам отишао у тај свет, онда сам се потпуно разочарао јер сам видео да тамо исто излази сунце и залази и то много ружније него оно у детињству. Дакле, ипак се готово све већ у детињству догодило и оно нам се стално наново догађа.

У коју књигу сте уложили највише осећања?
Ја бих то питање окренуо па да гласи: Која књига је из мене извукла највише осећања. У том случају, морали бисте то да питате моје књиге, не мене… Па сигурно су то Сара и Сутра стиже господар које су и најобимније и захтевале су апсолутно највише труда.. Када писац пише једну књигу, у том тренутку, чини му се да је то најбоља књга, да нема боље и од тога се не може ослободити.

Петар Сарић говорио је на књижевној вечери посвећеној његовом раду коју су у Косовској Митровици заједно организовали галерија “Акваријус” и Дом културе Грачаница. Поред књижевника, говорили су новинар и писац Живојин Ракочевић, професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини Драгомир Костић, књижевни критичар и писац Александар Дунђерин и приређивач Зборника Жарко Миленковић.

Извор: Радио Косовска Митровица >>