Priča o hristoljublju, spasavanju jedne istorije i tri boje svetosti

Пише: Ивана Вановац
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“

Промоција Монографије о постојању и раду Црквеног хора „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице одржана је протеклог викенда на 64. Београдском сајму књига. Ово капитално дело инспирисано је долазећим јубилејима – 30 година од оснивања хора, односно 90 година од оснивања првог певачког друштва „Нушић“.
О монографији али и важности постојања једне такве музичке институције на подручју Косовске Митровице, говорили су приређивачи књиге књижевник Александар Дунђерин и сликар Миљана Дунђерин, доктор уметности Тамара Адамов Петијевић и историчар уметности Велимир Матановић, а тематски пригодне стихове казивао је митровачки песник Милан Михајловић. О смислу устројавања једног таквог литерарног монумента, најбоље је говорио сам хор, чије је појање, посведочило да је свака хвала говорника изречена на њихов рачун оправдана, чак и прескромна. Промоција је окупила велики број пријатеља хора и маестра Петра Ракића. Било је толико концентрованих емоција, да су их осетили и случајни пролазници, углавном потпуно незаинтересовани и равнодушни према безброј промоција и говоранција које се одвијају у многобројним сличним салама, у дугачком ходнику Хале 1 Београдског сајма. Призвани ангелским славопојем и изванредним излагањима, застајали су, улазили, спремно вадили телефоне и снимали атмосферу.
Црквени хор „Бранислав Нушић“ узноси химне ка небеском трону већ тридесет година. Мноштво људи, човек до човека, сваки са својим врлинама, греховима, борбама, љубавима, тугама и тескобама, у том саборном садејству, телесним видом загледани у руке једног другог Петра, на стени која јесте честица оне првобитне, истоимене Христове Стене, граде свој мајушни покретни полифони храм.
Петар не воли када га хвале. Све лепе речи упућене његовој људскости, он спремно прослеђује на горе, оправдавајући лепоту свог стваралаштва, лепотом Оног који је Лепота над лепотама. Прослављајући Црквени хор „Бранислав Нушић“ на челу са Петром Ракићем, заправо се још једном само другим речима, проповеда новозаветна прича о умножавању таланата. Ови људи ту Христову лекцију предају дугих тридесет година.
Та богата историја, сада има свој конкретан, опипљив облик. Монографија настала овим поводом, аутора Александра Дунђерина и Миљане Дунђерин је плод вишегодишњег пријатељства и стваралачког разумевања.

Аутори монографије кажу да су имали три добра разлога да се ангажују на овом делу. Први разлог је интимне природе – хор је неуморно и без речи пристао да их прати на свадбеном дводневном путовању по Косову и Метохији и пева где год је то било потребно, закључно са њиховим венчањем у Призрену. Ова књига је њихово велико „хвала“.
„Са друге стране, будући да живимо у Косовској Митровици , пратимо културу и сами учествујемо у њеном креирању, можемо прилично одговорно да тврдимо да је Црквени хор „Бранислав Нушић“ највећа, најзначајнија, најпродуктивнија српска културна институција на Косову и Метохији и да даје велики допринос укупној српској култури. Овај хор је за целу српску културу значајан између осталог и из тог разлога што нас константно опомиње да је управо у том литургијском памћењу , у том заједништву људи у цркви, а не у неким световним теоријама, политичким и националним конструкцијама – суштина косовске мисли и косовског завета“ каже Александар Дунђерин и додаје да је трећа побуда личност Петра Ракића.
Миљана Дунђерин је графички дизајн устројила држећи се симбола слободе, чистоте, светости и византијских корена које вуче савремено литургијско појање. То је учинила држећи се плаве, беле и златне боје.
„Потрудила сам се да једну велику торбу документације коју ми је Петар дао у руке, сведем на минимални приказ да би и они који нису чули за њих, нису живели са њима, схватили колика је њихова величина. Људи плачу пред Богом, људи плачу од среће, туге, људи плачу у додиру са правом врхунском уметношћу. Увек сам плакала када их слушам и питала се шта је то, онда сам схватила да нисам једина… и јесте ту присутна вера, и јесте да буде емоције али пре свега мислим да је овде у питању врхунска уметност, и хор све то обједињује“ рекла је Миљана Дунђерин.

Доктор уметности из Новог Сада и дугогодишњи пријатељ хора Тамара Адамов Петијевић говорећи о важности постојања црквених хорова, између осталог каже да је лепота ове врсте певања у томе што када једном савладате литургијско појање, никада га не заборављте, тако да и стари чланови хора силом прилика удаљени од редовних проби и извођења, могу увек и свуда и после низа година, само да ускоче и испевају литургију. То је како Тамара каже “гвоздени репертоар” хора који је готово увек спреман да изведе један концертни репертоар.
„Литургија не почиње са „Благословено царство“ и не завршава се са „Молитвама светих Отаца наших“. Тим фразама се само дефинише време нашег учешћа у литургији која се одвија непрестано пред престолом божјим. Певачи се труде да се добро усаглашавају, сопрани са алтовима, са тенорима, па мушки са женским хором, а црквени хорови иду још један степен више, где се усаглашавају са андјелима. Ови певачи то знају“ рекла је Адамов Петијевић.
На промоцији је говорио и историчар уметности из Косовске Митровице Велимир Матановић.
„Литургија а са њом и појање је наговештај оне стварности у којој ће Бог бити сви у свему. Управо на тој традицији на тој небеској хармонији, обједињен је рад црквеног хора и маестра Ракића.. А све то зарад славе и вере народа нашег, негујући црквено појање којим се обележава музичка историја Србије“ рекао је Матановић.
Писана документа везана за настанак и стваралачку историју најпре певачког друштва „Нушић“ а потом и црквеног хора, нестала су у пламену заједно са звезданим, плавим хоризонтом цркве Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице 2004. године. Архивска грађа и конструкција монографије почивају на живом сећању чланова хора и првог међу њима. Фотографије су сачуване спорадично, у њиховим приватним архивама.
Издавач Монографије је Унија М из Косовске Митровице а комплетне трошкове издавања сноси Фондација „Зора“ из дијаспоре.

Вече пре промоције, Црквени хор “Бранислав Нушић” одржао је концерт у крипти Храма Светог Саве на Врачару, као допринос обележавању великог јубилеја – осам векова од стицања аутокефалије Српске православне цркве. Концерт је био веома посећен, а у публици је био и Димитрије Стефановић, наш чувени академик и по мишљењу многих највећи музиколог кога Србија има. Иако здравствено слаб и готово немоћан да стоји на ногама, овај великан српске музичке историје устао је и изразио жељу да и он једном оддиригује „Оче наш“. Лепше „Оче наш“ нико није чуо у савременој историји српског хорског певања.

Извор: Радио Косовска Митровица >>