Psiho-socijalna perverzija

Текст: Ивана Вановац >>
Фотографије: Милан Кабашић >>

Представа „Наше место“ Културног центра Новог Сада и Театра 34 из Новог Сада одиграна је синоћ у галерији Акваријус у Косовској Митровици.
Глумци и сценаристи Николина Спасић и Милан Новаковић причају изванредну концизну и концентровану причу о неприпадању, неприхватању, о комплексима свих врста вредности, којима смо нажалост, као нација, веома склони.
Представа је фантастична фузија комичног и трагичног, у оној мери у којој умемо да будемо и смешни и јадни у настојањима да се као „дођош“ уклопимо, односно да се раширимо како за „дођоша“ не би било места. Све то употпуњено је изузетним глумачким умећем ових људи који су изнели више десетина улога без иједне промене костима – дакле мењајући само нешто у себи.

Конкретно, Николина и Милан причају своје приче о томе како их је као младе и ненађене дочекао Нови Сад.
Један град слови за светилиште мултикултуралности, град који називају Српском Атином, Српским Дамаском – именима престоница оних цивилизација које су своју несаломивост градиле на стабилној констелацији верских, националних и културолошких различитости њених становника. Тај град, у коме живе доброћудне, споре и флегматичне Сосе и Лале уме да покаже оштре зубе. Та престоница културе на Дунаву, који је мало природна више социо-културолошка граница између севера и југа српске Васељене, између Аустроугарске и Турске, хладног и топлог, равног и брдовитог, штрудле и гибанице, тамбуре и хармонике, нас и њих, тај град – уме да те повреди.

Тај град је само силом прилика главни лик у представи. То може бити и Крагујевац, Краљево, Београд или Митровица. То може бити било које место на земљи у које се запутио било ко са свим својим амбицијама и страховима. То може бити било које место на планети у коме живи било ко, ко бесмислено верује да га географска датост чини бољим.
Млади Новосађани – једно из Оџака, друго из Приштине, односно, Ниша, кажу да је представа рађена у маниру локал-хумора и да су стога мислили да ће остатку света бити неразумљива и досадна. Ипак, није тако.

„Најпре смо са њом гостовали у Параћину и људи су били одушевљени. Онда смо кренули даље…“, каже Милан.
„Ми смо као млади дошли у Нови Сад и онда смо морали да научимо шта је све то „новосадски“ да бисмо могли да се инфилтрирамо. „Should i stay or should i go now“ је питање које се свуда поставља. То је универзални моменaт лако препознатљив и у Новом Саду као и у Шилову, Митровици, Бачкој Тополи, Ћићевцу…“, додаје Николина.

Свако место има неку своју Најлон пијацу, неки свој Дунавски парк, неког свог владику кога нервирају распевана деца поред споменика Чика Јове. У сваком од њих живе они који преозбиљно схватају позив чувара локал-патротизма и оних који својим доласком унесу турбуленцију у привидно идиличан паланачки живот. То ову динамичну, брзу, забавну и смртно озбиљну представу чини лако прихватљивом.
У чему се заправо разликујемо када се узме у обзир да сви имамо заграде које нас неумољиво одређују као рођене и умируће?
Шта замерамо једни другима у тишини своје несреће?
Шта је то што нас код оних који нису „ми“ (али имају добру вољу да то постану), посебно плаши, нервира, раздражује?
Колико нам је тешко да одговоримо на ова питања?

И зна ли ико на овом свету, да објасни ту психо-социјалну перверзију када дошљо са десетогодишњим дошљачким стажом, грозничаво постаје домициларан пред „дођошем-гуштером“?
„Ми не дајемо одговоре. Ми само нешто приказујемо у жељи да се неко запита зашто је то тако. Све је то забавно, брзо, духовито, а кнедла се појављује на крају“, каже Милан и брзо долазимо до оног дела у коме је нужно поменути комплексе.
„Има ту комплекса најразличитијих, међуверских, међуетничких… Нови Сад је етнички веома шаролики град. У њему живи јако пуно различитих нација, мањинa… И сви су различити. То је прави мали Њујорк. То би требало да буде нешто позитивно… Од сваког бисмо могли да узмемо оно најбоље… Зашто то не умемо?“, причају и питају два млада дођоша.
Они се заиста не труде да понуде одговор, али су сигурни да се он не крије иза онога што цели пристојни глобалистички свет зове „толеранција“.
„Шта је то толеранција? Маска уобличености… Финоће… Када кажем „ја нешто толеришем“, заправо кажем – ја нешто трпим, нешто подносим…“, упиташе и вратише се за стварно у њихов Нови Сад.

Представа „Наше место“ је, иначе, уврштена у стални репертоар Српског народног позоришта у Новом Саду.

Извор: Радио Косовска Митровица >>