Šta je doneo GRAFEST 2016?

Пети међународни фестивал документарног филма и телевизијских форми ГРАФЕСТ 2016. завршен је у Грачаници доделом награда за најбоље филмове. Четворочлани жири, којем је председавао Данило Бећковић, одлучио је да прву награду додели Јасмини Стојковић, ауторки филма „На путу за повратак“ за, како се наводи у саопштењу, „представљање драматичности и тежине повратка прогнаних Срба у своје домове, на примеру села Мушутиште“. Другу награду освојио је Бојан Антић, аутор филма „Часни крст у Јовића“ који, по речима жирија, „ненаметљиво и сугестивно представља интересантан обичај у Косовском Поморављу. Жарко Јоксимовић, који је у такмичарском програму учествовао са чак три остварења, добио је трећу награду за филм „17 година после – Велика Хоча“. Жири је „за уверљиво осликавање косовско-метохијске стварности“ похвалио и филмове „Нацртај ми љубав – снимање филма“ Кристине Андрејевић, „Приштина не(з)савршена прича“ Радмиле Тодић-Вулићевић, „Мој живот моја прича – Мошо Одаловић“ Александре Јовановић и „17.март 2004. – 12 година после“ Милана Михајловића.

„Женски филм“ и косовско-метохијска стварност
Ове године, у такмичарском делу програма, чији је селектор била Соња Ђекић, приказано је 14 документарних филмова, односно телевизијских форми аутора са Косова и Метохије. При избору филмова који су се такмичили за једну од три награде, акценат је и овога пута претежно био стављен на оне документарне форме које обрађују трагичне аспекте косовско-метохијске стварности, што је, због историјских и актуелних друштвено-политичких околности, донекле и разумљиво – локалне ауторе очигледно првенствено инспиришу нововековни догађаји чије су главно обележје разни облици политичког насиља и страдање и угроженост српског народа на Космету.
У ревијалном делу програма приказано је три документарн филма: „Мама и тата“ Франциске Шоненбергер и Џајакришнана Субраманијана, „Звезда је рођена“ Вање Ковачевић и „Синема комунисто“ Мире Турајлић. Иако је најављено да је тема ревијалног програма женски поглед на филм, поменути документарци су „женски“ тек стога што су их потписале ауторке. Још једна потврда, а са тим се очито слаже и селекторка Соња Ђекић, да је одредница „женско писмо“ (односно „женска уметност“), када је у питању стваралаштво, бесмислена, већ одавно превазиђена, и да се данас употребљава углавном у политичке, односно идеолошке сврхе.
Приказани филмови, осим што нису снимани из „женског угла“, немају, изузев документарца „Синема комунисто“, ни документарну, ни уметничку вредност. „Мама и тата“ не приступа већ одавно истрошеној књижевној и филмској теми (сукоб различитих култура и традиција) на нов или специфичан начин, већ нуди једну духовиту личну причу самих аутора која уопште не кореспондира са актуелним духом времена у Немачкој и у Индији (проблем мултикултуралности, рецимо). „Звезда је рођена“ је до краја концепт, а наоко занимљива прича о жени која покушава за девет месеци да научи да свира бубњеве и наступи на концерту, уништена је неуверљивошћу и неприродношћу ликова који се појављују у филму, и који не могу пред камерама да буду спонтани, па покушавају да глуме. „Синема комунисто“ представља заиста драгоцено сведочанство о некадашњој великој југословенској кинематографији (али само оном делу филмске уметности која је представљала државни, идеолошки, социјалистички пројекат), које се, постепено, претвара и у сведочанство о снази једне земље којом је суверено владао доживотни председник Јосип Броз Тито (чак је и питање да ли је акценат у „Синема комунисто“ на некадашњим филмским мегапројектима, или на Титовој улози у рађању једне, несумњиво, репрезентативне филмске индустрије). Нажалост, нескривена тенденциозност ауторке, њен лични, очито југоносталгични доживљај, укида могућност да се овај филм доживи и као објективна, релевантна историјска грађа о једном раздобљу, једној епохи (филмске) уметности. И поред тога, избор архивских докумената, монтажа, музика, драматургија, јасно указују да је потписница овог филма, за разлику од претходне две, имала озбиљну документарно-уметничку амбицију, и више него успешно успела да се избори са многим замкама које доноси и оваква тема, и овакав концепт.
Четврту годину за редом предавање о документаризму (истраживање граница документаризма и документарног) одржали су Зоран и Светлана Поповић из Београда, специјални гости фестивала који се читав живот професионално баве документарним филмом, и као аутори, и као предавачи, и који су, без сумње, одиграли кључну улогу у животу и трајању ГРАФЕСТ-а.

Експанзија документараца на КиМ
Организатор ГРАФЕСТ-а, Дом културе Грачаница, већ годинама истиче како је циљ овог фестивала не само да на Косову и Метохији, приказивањем документарног и телевизијског стваралаштва наших и иностраних аутора, афирмише некомерцијалне филмске форме и створи, образује и негује филмску публику, него да подстакне локалне ауторе да кроз одређене документарне и ТВ форме истражују људске судбине, занимљиве догађаје и пределе, будући да је Косово у том смислу прави рудник инспирације (нажалост, обогаћен многим патњама, драмама, невољама). Несумњиво да је овај грачанички фестивал успео да уобличи своју физиономију, поприми међународно обележје, окупи у селекторски тим и жири велика имена нашег (документарног) филма, истинске познаваоце седме уметности и праве професионалце. То ГРАФЕСТ-у даје квалитет, препознатљивост, репутацију.
Уз то, ГРАФЕСТ је заиста отворио врата за филмску уметност у целини. Захваљујући, између осталог и овом фестивалу, и Дому културе Грачаница, на Косову и Метохији снимљено је неколико изузетно вредних документараца (рецимо, „Чувари баштине“, серијал од осам епизода о српској културној баштини на Космету, премијерно емитован у ударном термину на РТС-у), кратких играних филмова (на пример, „Богословија, звуци“, о обнављању призренске Богословије), чак и један дугометражни играни филм („Споразум“, први филм на српском језику снимљен на Косову и Метохији у претходних две деценије). Поред тога, за такмичарски део фестивала ове године пријављено је рекордних 34 остварења, што, наравно, не говори довољно о квалитету, али јасно указује на пораст интересовања аутора са Косова и Метохије за документарни филм. Напослетку, у грачаничком Дому културе већ две године за редом организује се „Школа филмске магије“ у којој истакнути стручњаци младима преносе знања из свих области седме уметности (о овој школи снимљен је и филм „Нацртај ми љубав – снимање филма“).
Коначно, Дом културе Грачаница је ове године прескочио још једну баријеру. Напокон су филмови са ГРАФЕСТ-а истовремено приказивани и у Косовској Митровици, у галерији „Акваријус“ – Центру за различите видове уметничког изражавања.