Toholj: Tamna lepota brisanog prostora

Поводом 40 година стваралаштва Мирослава Тохоља, једног од најзначајнијих живих српских књижевника, у галерији „Акваријус“ ће у среду 21. децембра 2016. године у 19 часова бити представљена књига Тамна лепота брисаног простора (2016) коју је приредио Александар Дунђерин, а где су сакупљене све релевантне критике о овом ствараоцу, као и радови са округлог стола о Тохољевој прози, одржаном априла месеца 2016. године у Призрену. Поред аутора и приређивача, о Тохољевој уметности говориће и Живојин Ракочевић (издавач књиге) и Жарко Миленковић (уредник књиге).
Исто вече биће отворена и изложба цртежа (Портрети Мирослава Тохоља) које су радили чланови „Малог атељеа“, а којег води Миљана Булатовић, заједно са сарадницима у настави Стефаном Стевановићем и Дуњом Вељковић.
У музичком делу програма наступиће Петар Ракић (гитара) и Савица Миловић (вокал).

Подстицај за објављивање књиге Тамна лепота брисаног простора био је Округли сто о књижевном делу Мирослава Тохоља који је 23. априла 2016. године у Призрену организовао Дом културе Грачаница, поводом четрдесет година Тохољевог стваралаштва. Том приликом учесницима скупа презентован је и велики број текстова о литерарном опусу овог књижевника, насталих у раздобљу од 1980. до 2016. године. Поменути текстови, расути током протекле четири деценије углавном по уметничкој и научној периодици, недељницима и дневним листовима широм некадашње СФР Југославије, први пут су сакупљени на једном месту, и чине први део ове књиге. У другом делу књиге налазе се радови написани специјално за Округли сто у Призрену. После штампања књиге, на интернет страници биће објављени и они радови који нису штампани у овом издању.

Критичка рецепција прозног опуса Мирослава Тохоља, уколико се примене постулати теорије рецепције (Левентал, Сартр, Јаус), наводи на закључак да у Тохољевом досадашњем стваралаштву постоје две фазе у којима доминирају супротстављени стилско-поетички модели.
Теоријско-критички текстови који су настајали до почетка деведесетих година прошлог века, углавном непосредно после објављивања Тохољевих дела из прве фазе – То снива лампарија (1979), Апотекаркин рај и мушке ствари (1981), Господар срца (1987), Стид (1989) – у први план истичу ауторов полемичан и негаторски однос према канонима и устоличеним вредностима реалистичког приповедања и рационалистичког поимања света, његову побуну против целовитости, јединства, и логике у садржају и форми „света приче“, дакле одлике које дела Мирослава Тохоља приближавају „магичном реализму“, „прози новог стила“, модернистичкој, а у многим сегментима претежно постмодернистичкој књижевној пракси. Критика је, наиме, у овом периоду, по свему судећи, очекивала од Мирослава Тохоља да оправда улогу најзначајнијег сарајевског писца српског постмодернизма.
У приказима, критикама, есејима, огледима и чланцима (па и у неколико студија), који су настајали у 21. веку, доминира теза како је Мирослав Тохољ у романима и збиркама прича насталим после више од деценије необјављивања – Кућа Павловића (2001), Мала Азија и приче о болу (2002), Венчање у возу (2007), Звона за Тројицу (2010), Сестре (2013) – у потпуности напустио моделе постмодернистичке прозе, прихватајући традиционалне обрасце приповедања и класичну књижевну причу у којој је наглашен национални ангажман. Хоризонт очекивања књижевне критике, чини се, поклапао се са биографским детаљима и друштвено-политичким ангажманом овог аутора током деведесетих година прошлог века. Због тога у текстовима о Тохољевој књижевној уметности од 2001. године до данас веома често идеолошки дискурс доминира над теоријским.
Предстоји период – о чему сведочи и округли сто о књижевном делу Мирослава Тохоља у Призрену – у којем ће проучавање прозног стваралаштва овог писца, вероватно мање оптерећено идеолошким премисама, биографизмом и историцизмом, обогаћено и савременим теоријским полазиштима, допринети систематизацији поетичких одлика, односно представљати почетак трагања за стилским и поетичким константама и доминантама у његовом целокупном књижевном корпусу.

Мирослав Тохољ (рођен 11. априла 1957. у Љубињу) до 1992. живео је у Сарајеву где је дипломирао на групи за историју југословенских књижевности на Филозофском факултету и касније углавном радио као професионални писац. На Филозофском факултету Универзитета Коменског у Братислави 1980. и 1983. апсолвирао је лекторске курсеве словачког језика и културе. У својој двадесет и другој години објавио је роман То снива лампарија (1979). Две године касније штампао је књигу новела Апотекаркин рај и мушке ствари (1981). Сарајевски часопис Лица 1983. почео је у наставцима да објављује Тохољев роман Стид, али је штампање из нејасних политичких разлога прекинуто. Две године касније сарајевски издавач, који је штампао претходне књиге и доделио им своју годишњу награду, одбио је роман Господар срца који ће 1987. изићи у Београду („Филип Вишњић”, едиција „Албатрос”, књ. 20). Роман Стид (1989) штампан је такође у Београду (код „Просвете”, а 1990. код БИГЗ-а). У то време Тохољ покреће и уређује национални недељник Јавност који излази до 1997. Алтернативни сарајевски издавач истовремено је штампао ново издање Тохољевог првог романа, али је готово цео тираж изгорео почетком грађанског рата у Босни. У том рату нестала је целокупна пишчева архива, књижевна грађа, рукопис књиге есеја најављиване под насловом Сумрак књижнице, као и рукопис недовршеног романа. Од 1992. до 1997. Тохољ живи у Палама код Сарајева, члан је политичког руководства Срба, министар у ратној влади и посланик у поратном парламенту. Нека искуства из тог времена изнео је у књизи разговора Тохољ – о рату и књижевности (1996. „Јавност”), коју је приредио Јован Јањић и која најављује и неколико свезака пишчевог дневника. Црну књигу – патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995 (I-II), додатак ратном дневнику, објавила је 2000. године „Светигора”, информативно-издавачка установа Митрополије црногорско-приморске са Цетиња, која је на сајму књига у Новом Саду (у априлу 2001. године) за ово издање добила специјалну диплому за издавачки подухват. Једно од поглавља Црне књиге крајем 2001. године штампано је као засебна књига, двојезично – на српском и енглеском језику. „Свети ратници” и рат у Босни и Херцеговини / „Holy Warriors” and the War in Bosnia and Herzegovina у ствари је документарна студија о присуству исламских „паса рата” у босанскохерцеговачком грађанском сукобу. У исто време Тохољ је објавио и роман Кућа Павловића (ИГАМ, Београд). За ову књигу писац је крајем 2002. награђен наградом Задужбине Бранка Ћопића при Српској академији наука и уметности. „Глас српски” у Бањалуци 2002. објавио је Тохољеву књигу Мала Азија и приче о болу, која је награђена наградом Задужбине Иве Андрића. Друго издање овог дела штампано је 2003 (ИГАМ, Београд). Завод за уџбенике крајем 2007. у едицији „Нова дела” објавио је Тохољеву књигу приповедака Венчање у возу, која је почетком идуће године, сем најужег избора за још две награде за књижевност, награђена наградом „Борисав Станковић” за најбољу књигу прозе на српском језику у 2007. години. Идуће 2008. године Тохољ је објавио две књиге – Размишљања под притиском, дневник о Србима у стотину записа, и Ноћна пошта – преписку са Радованом Караџићем 1996-2004. У 102. редовном колу Српске књижевне задруге 2010. објављен је Тохољев роман Звона за Тројицу, награђен наградама „Светозар Ћоровић” и ревије Збиља. Исти издавач 2013. у едицији „Савременик” штампао је Тохољев роман Сестре. Осим поменутих, Тохољ је награђен и Вуковом наградом (2015). У децембру 2015. изабран је за дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске.