Текст: Радио Косовска Митровица (Ивана Вановац)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Миленија Митковић)
Одрастање је замка. У великом смо проблему ако почнемо преозбиљно да схватамо себе. Онда престајемо да будемо срећни. А ако нема среће где је смисао? Човек не сме да заборави да се игра. Само разиграни, радознали мозгови праве продор. Проблем никада није на небу, увек је у глави. Кад урадиш нешто уместо детета, урадио си нешто против њега.
И да… Мозак ће ти убити дан, ако не нађеш наранџасти Рено Твинго са жирафом на крову која балансира и покушава да не падне…
Вежбај срећу…
То би било оно што чујете у својој глави као ехо разговора са Урошем Петровићем, најпаметнијим човеком у нашој земљи који је засадио тачно 1.174 стабала.
Урош Петровић пише књиге које су истовремено намењене и деци и одраслима. Завршио је технологију али се поред књижевности бави фотографијом. Био је више година председник Менсе у Србији. Коаутор је NTC система учења кроз игру. Осмислио је више друштвених игара, аутор је квиза Лавиринт и састављач питања за квиз Потера. Човек са највишим IQ-ом у нашој земљи, ипак каже да је за неке ствари „тежак лузер“.
Урош је синоћ био у Косовској Митровици где се у Акваријусу сатима дружио са децом и одраслима, задавао загонетке, покретао вијуге и терао их да користе најмоћније оружје на свету – свој мозак.
Ако Уроша питате која је то загонетка највећа на свету, која мучи и најинтелигентније људе на планети, одговор гласи:
„Највећа загонетка на свету је шта је смисао живота. Фора је у томе да се трага, јер то када бисмо и сазнали, мислим да не бисмо били срећни зато што не би остало ништа за чим бисмо трагали, а то је велики проблем. Упознао сам неке много умне људе, и питам их увек шта мисле, шта је смисао живота. Увек очекујем неки занимљив одговор и увек га и добијем. Тако ми је рецимо Тони Парсонс одговорио: „Море лифе“, дакле смисао живота је више живота. Љуба Ршум је рекао – победити бесмисао. Видим да, и то ми је негде утеха, нико не може то да открије. Неке ствари и постоје да се не би откриле. То је само доказ да је смисао у путу, у доласку до решења. Само решење када се открије, мора се негде даље, а иза тог решења, нема даље, тако да би то био проблем“ .
Урош инсистира на томе да се истовремено обраћа и деци и средњошколцима и студентима и одраслима. Деца и млади данас ипак проводе далеко више времена уз дигиталне тековине, него што је то случај са неким старијим генерацијама и то може да им поквари машту…
„Ево примера. Раније, дате детету кутију за ципеле, оно од ње направе дворац, брод, све живо што му падне на памет и њему се онда у мозгу попале све лампице… Оно мора да замишља, да види где шта стоји, како то да направи… Много се више лампица попали на тај начин (ламипицама називам неуроне да се не бих сад гађао стручним изразима) а када добије готову играчку, а добије их 50, онда, ем му ниједна не значи ништа, ем је све на готово добио и потпуно нема авантуре ума каква би иначе постојала. Они су на тај начин хендикепирани. Али ја не волим децу да оптужујем ни за шта. Они су само другачији, добродошли у нови свет. Они ће бити дигитално способнији, а недге дугде ће изгубити. Наравно, највећи рукопис мудрости је мера. Оно што је у ствари проблем је то што они сувише времена проводе уз технологију. Нисам против тога, треба да се упознају са технологијом, али треба наћи праву меру, што је најтеже. Тако рецимо имамо неке београдске школе у којима 80% деце има неки поремећај говора. Тога није било никад у историји, али можда је то најава да ће се говор све мање користити у временима која долазе. Волели ми то – не волели, то је ту, и ми морамо да видимо да се та мера ипак пронађе, да помогнемо родитељима, васпитачима, учитељима да је пронађу“.
НТЦ систем подразумева савременији систем учења кроз игру. Од Уроша сазнајемо да је развој мозга, тј. осветљавање оних дуго некоришћених делова, могућ и када детињство прође. Човек увек може да побољша технику и начин коришћења мозга и за то никада није касно.
„Што се раније крене то боље. Може да се уради нешто читавог живота, али што рање то боље, док је мозак пластичнији може више тога да се уради. Родитељи би требало у раном узрасту да детету омогуће што више сензација – музика, звучне сензације, играње напољу, читање – оно је јако важно, цртање које је подцењена вештина. Пратити шта је њему занимљиво, јер оно што је детету занимљиво, ту нема проблема. Ако му је нешто досадно, ту се ствара отпор и онда ствари постају теже. Требало би да им развијемо радне навике, да могу да уче али кроз игру… Е, тиме сам се ја бавио добар део живота, а вечерас то показујем на делу. А савет родитељима је – све што урадите за своје дете је добро, осим када урадите нешто УМЕСТО њега. Када урадите нешто уместо њега, урадили сте нешто против њега“.
Дете би требало да има своје обавезе, и нека ограничења, али, напомиње наш саговорник, унутар тих ограничења, која су прецизно постављена, мора да има потпуну слободу.
„Деца све много боље разумеју него одрасли. Они боље решавају загонетке од одраслих. Временом долази до неке врсте калупљења и деца која имају много више маште, храбрости и духа од одраслих, у једном моменту пређу неку границу када све то крене да се спутава, укалупљује, када стиче знање, образовање и искуства, али на жалост многи изгубе оно највредније из детињства. Ја то схватам као своју мисију – да што више њих одрасте али да сачувају понешто из детињства, јер онда имамо људе који праве продор у разним областима. У супротном, чак и они који се баве најозбиљнијим занимањима (а питање је које је то најозбиљније занимање???) чак и такво ако престане да се игра, он је у великом проблему.“
Сунђер Боб каже: Ја сам сада одрастао – морам да имам зулуфе, не једем више кексиће, морам да слушам џез и да будем досадан. Шта значи сачувати део детињства у себи?
„Ја мислим да су то радозналост и смисао за игру. Јер је стварно велики проблем ако почнете да се бавите неким озбиљним послом, а престанете да се играте, када почнете да преозбиљно схватате себе. Упознао сам много таквих људи и они више нису срећни. А када ниси срећан, смисао живота долази у питање. У ту замку упадну многи. Такође је опасно рецимо када људи уђу у колотечину а и то често виђам, па чак имам и неки програм за вађење из колотечине, јер ако дани почну да вам личе један на други, те дане мозак почне да вам брише. Као да их нисте ни живели. Када хоћу да наведем људе да препознају то, кажем им: – Ево дошли сте овде на дружење, успут сте видели на десетине аутомобила… Јесте ли упамтили неки? Нико, наравно, није упамтио ниједан, иако су их гледали, пазили да их неки не згази… – Шта би било да сте видели мали наранџасти Рено Твинго са жирафом на крову која покушава да одржи равнотежу? Е, ту би прича била другачија… Сви би то приметили, запамтили, фотографисали, причали о томе… Ту је та разлика. Када се искочи из колосека, изађе из уобичајеног, мозак се буди и можемо да кажемо да смо тај дан живели. А ако се баш намести, да нема много тих Реноа са жирафама на крововима, можемо да их направимо сами. Ја много волим да их правим.“
Неко је рекао да што је човек паметнији, он је тужнији. Урош каже да то јесте истина… Донекле…
„Неколико година сам био председник Менсе и упознао сам многе људе високе логичке интелигенције (што не значи да су им и остале интелигенције на неком високом нивоу) и има мало већи проценат депресије међу њима, него међу осталим људима…“
Чини се да паметнији човек боље види, боље запажа, боље повезује ствари и има моћ да визионарски предвиди куда све води. Можда су зато благо депримирани. Ипак, Урош сматра да то није кључно за стање духа, јер, замислите то, срећа може да се увежба.
„Знате, није срећа нешто што вам је дато. Срећа се вежба. Постоје људи који се фокусирају на лоше ствари. Ја уживам у овом граду, а могао бих и да се фокусирам на нешто што није добро, али ја сам се фокусирао на дух људи, динамику града и мени је супер. Да је са ном дошао неко ко негативно гледа на свет, ко је непрестано негативно расположен да не употребим неки јачи израз, он би се фокусирао на нешто лоше, што има сваки град, и он би ту био нервозан, за разлику од мене. А мени је супер. Срећа се вежба и то уопшт није лако али је исплативо. Другачије ништа нема смисла.“
На питање колико то врста интелигенције има,Урош одговара да су то научне теорије и да су стога оне досадне и смарачке.
„Зависи од тога који аутор се њима бавио. Има их од 7 до 107, зависи како нијансирамо групе… То је теорија то мене смара… Не волим то. И када држим предавања на факултету четри пута по сат и по времена, не употребим ниједну научну дефиницију, зато што ми је то ДОСАДНО! А не волим да радим другима оно што не волим да раде мени и онда говорим српским, лепим језиком. Дакле, колико има врста интелигенције? Колико мислиш да их има, толико их има и у праву си“.
Питамо га да ли то значи да је могуће да смо на једном животном пољу глупи и ограничени, док на другом бриљирамо…
„Тако је. Ја сам за многе ствари тотални лузер.“
Закључак је нема савршено интелигентног човека, па нема ни савршено глупог. Од сваког, каже Урош, може по нешто да се научи.
„Наравно да не постоји и не постоји нко од кога се бар нешто не може научити, макар како не треба радити ствари. А склони смо ми да брзо дамо процену свему…Склони смо да видимо негативну страну свега. Имам тога и међу пријатељима. Имам рецимо пријатеља који је ван памети меторопата, који је нерасположен када су облаци на небу, не схватајући да проблем није на небу, него у глави увек. Смисао је да ти што више буде лепо што си жив“.
Овим догађајем, почиње Еко арт фест, чији је организатор митровачки „Акваријус“, а ове године фестивал подржава Swiss Agency for Development and Cooperation SDC.
Извор: Радио Косовска Митровица >>
