Vladika Nikolaj – antikomunista da. Antisemita – ne!

Текст: Радио Косовска Митровица
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“

Верски и политички утицај Светог Владике Николаја Велимировића деценијама се налазе у жижи интересовања теолога, филозофа, политиколога, историчара и других делатника друштвених наука. Његово ангажовање на пољу ширења и јачања светосавља међу српским народом је неоспорно. За њега се везује и ауторитативно и одлучно па у тој мери и успешно заступање хришћанског али и националног питања Срба свуда у свету где је такође био цењена личност. Изванредан и убедљив говорник, мили браничевски син небеског Оца, вољени владика вољеног народа иза себе је оставио мноштво написане литературе подједнако цењене у духовним и књижевним круговима, храмове – који сведоче да где год да је службовао, залагао се за обнову и подизање светиња и кивот у манастиру Лелић којима се и данас верни народ клања очекујући утеху. Али то није све. Остале су и сумње, неутемељене оптужбе, мноштво несрећно парафразираних и из контекста извучених изјава Светог Владике због којих га и данас терете за антисемитизам. Који су разлози за то? На чему се заснивају те идеје о Николају као мрзитељу Јевреја и ако је заиста осећао нетрпељивост, зашто их је спашавао пред најездом нациста?
На ову тему, синоћ је у Косовској Мтровици, у ПКЦ „Акваријус“ предавање одржао докторанд историје Милош Дамјановић. Догађај је организован у оквиру манифестације Дани јеврејске културe, која се од 1999. године организује у Србији, као и у многим европским земљама.
Дамјановић ову тему оцењује као контроверзну и недовољно осветљену.
„Често је ова тема била историографски нерасветљена и злоупотребљавана у јавности, тема која изазива полемике у шрим круговима“, каже Дамјановић и напомиње да се са инсинуацијама о Владики Николају као антисемити, кренуло након ИИ Светског рата.

„Тај наратив датира из послератног периода, када су нове власти у комунистичкој Југославији имали својих идеолошких, политичких и других интереса да иступе тако против челника СПЦ. Он није заузимао место патријарха али је свакако био водећи духовник цркве током XX века. Био је водећи, не само верски догматичар и мислилац, већ и врстан политички и филозофски мислилац и изванредан књижевник“, објашњава Дамјановић.
Његова политичка размишљања Николаја Велимировића била су утемељена на хришћанским и светосавским принципима и као таква, суштински су се замерала комунистичкој и марксистичкој идеологији.
„Николај је јавно иступао са својим погледима и ставовима апропо актуелних политичких збивања. Он је заступао антикомунистичке и антимарксистичке ставове, био је дакле загрижени антикомуниста и антимарксиста током читавог живота, и наравно да му то сигурно комунистички кругови не само југпословенски већ и шире, никада нису опростили. Демонизујући челног човека СПЦ, заправо, КПЈ је демонизовала саму цркву коју је сматрала непожељном у том “бескласном друштву” за које су се они залагали.“
Претпоставка је и да је КПЈ желела да бацајући љагу на име Владике Николаја, направи равнотежу између католичке цркве у Хрватској и православне у Србији, карактеришући их обе као непожељне, назадне па чак и опасне. Да би равнотежа била успостављена, зарад побољшања српско-хрватских односа, ваљало је надбискупу Алојзију Степницу чак активном учеснику злодела почињених током рата, наћи пандан.
„Клер у Хрватској али и Словенији јесте имао антисемитске ставове и антисемитску политику. Зарад стварања лажног братства и јединства, зарад растерећења бременитих српско-хрватских односа, који су били бременити и пре и после рата, вероватно је било пожељно да се и СПЦ представи као клерофашистичка, а њени великодостојници као фашисти и подржаваоци нацизма“, каже Дамјановић.

Тај наратив био је жив деценијама па су генерације имале такав доживљај владике Николаја. Нарушавање репутације на основу тог наратива, рехабилитовано је и током деведесетих година, али овог пута он је био од користи странама које су биле у рату са Србима.
Као један од јачих аргумената који заговарачи антисемитизма владике Николаја потежу, јесте чињеница да је канцелар Трећег рајха Адолф Хитлер одликовао орденом Николаја 1935. године. Дамјановић објашњава да се овај историјски податак увек тенденциозно наводи без образложења зашто је Велимировић одликован, каква је то заслуга, већ се податак извлачи из контекста и само помињање његовог уз Хитлерово име, требало би да послужи да се владика представи као нациста и неки Хитлеров миљеник.
„То уопште нема никакве утемељености. Владика Николај није добио орден од Хитлера због било каквог подржавања нацизма или те идеологије, већ због тога што је за време пастировања у Охридској епископији, као хуманиста, као алтруиста и као човек неоптерећен икаквом мржњом и национализмом, уредио једно немачко војно гробље у Битољу“, објашњава Дамјановић заслуге владике пред Трећим рајхом.
Даље, као епископ жички, владика се нашао и у позицији одговорног за писање тадашњег гласила које је излазило под именом “Преглед Епархије Жичке”. У тим новинама је повремено било текстова који су имали елементе антисемитизма (делови „Протокола сионских мудраца“, поједини текстови учитеља Васе Пелагића итд.). Иако није био аутор тих текстова, владики се као надлежном у том ланцу приписује апсолутна одговорност. Аргументи се проналазе и у једном предавању Велимировића на Универзитету Принстон у САД, где је уз мало искривљен поглед на владикину причу о вуцима и јагањцима, било једноставно представити владику као мрзитеља Јевреја. Спорни су и изводи из књиге „Српском народу кроз тамнички прозор“ чије се ауторство приписује владики Николају, а у којима се Јевреји карактеришу као највећи кривци за сво зло које је задесило Европу, да стоје иза комунизма и свих пошасти које су је задесиле, називајући их притом Жидима и Жидовима. Ни једно ни друго није у духу Николајеве хришћанске речи која дотад није била склона генерализацији. Велимировић је био цењен и у светској јеврејској јавности. Имао је пријатеље у њој, скривао их пред нацистима. Зашто би одједном кренуо да их блати? И зашто употребљава израз Жиди и Жидови, потпуно нетипичан за тадашње лексичке прилике у Србији?
„Тај рукопис је био потпуно непознат јавности до 1985, када се први пут појављује у српској дијаспори и то у Америци. Крајње је непознато одакле тај рукопис, ко га је објавио под његовим именом и велике су сумње у веродостојност тог списа. Велика је одговорност СПЦ јер до данас није нико учинио ништа та дође до оригиналног рукописа како би се потврдила аутентичност.“
Према Дамјановићевим речима, постоје и сведочанства Јевреја који су се у време ИИ Светског рата нашли у Србији и били мета нацистичке чизме, која потврђују да је владика Николај пружао најконкретнију заштиту тим породицама, користећи се свим расположивим средствима.
Владика Николај није био контроверзна личност али интерпретација његових ставова у датим политичко-идеолошким околностима, јесте контроверзна. Био је човекољубив и родољубив.Испред свега био је Христољубив. СПЦ је тек 2005. одлучила га канонизује, а то је тек прича око које је цео колоплет невероватних интрига и непроверених информација. Једно је сигурно, каже Дамјановић. Антисемита није био.

Извор: Радио Косовска Митровица >>