„Zemlja jesmo“: Smrt ne boli

Текст: Ивана Вановац
Фото: Харис Личина >>

Позоришна представа „Земља јесмо“, испитна представа четири студенткиње глуме Факултета уметности ПУ са привременим седиштем у Косовској Митровици одиграна је синоћ (5. априла 2017) у галерији „Акваријус“.
Реч је о адаптацији радијске драме о животу и стваралаштву најбриткијег пера женске лирике у Србији Десанке Максимовић. Текст је адаптирала драматург Мирослава Јанковић а режију помогао редитељ Дејан Цицмиловић.
Четири изванредне глумице – Милица Мандић, Катарина Јеличић, Дуња Николић и Љубица Радомировић, на почетку своје каријере, досежу највећи глмачки подвиг – дотаћи публику или можда је пригодније рећи човека, у душу, тамо где је нажалост данас најгрубљи.

Сценарио је сачињен искључиво од Десанкине поезије, зналачки испреплетане тако да оставља утисак да су сви одговори за којима толико чезнемо, заправо у нама самима јер и Десанка, својим песмама, и запиткује као дете и одговара као мудрац. Она је и назналица и свезналица.
Њих четири и један лик, по два приказа Десанкиног бића – телесног и духовног. Од Десанке бебе коју су у живот гурнули а да је претходно „нико није питао да ли жели да буде телесна и временом ограничена“, до оне коју из живота истерују и која убеђује себе да смрт не боли. Од ње бесмртне до ње која „земља јесте“.

Милица Мандић представља Десанку као дете. На питање колико се Десанка-дете разликује од Милице-детета, она одговара да су веома сличне.
„Обе смо живахне и раздрагане као деца. Али као зреле, доста се разликујемо и то и јесте био циљ – да буде што даља од мене а да јој се ја приближим“, каже Милица.

Катарина Јеличић је Десанка-жена. Млада је а задатак је био изнети лик неког ко је живот већ богато оџивео углавном на стубу срама, јер је Десанка вечи део живота имала репутацију управо оних за које усрдно тражи помиловање.
„Управо је то био изазов“, каже Катарина. „Моја Десанка је у позним годинама када је остала већ без својих најмилијих, јер је прворођено дете, а последња је напустила овај свет. Најтеже је било сакупити бол и патњу које је носила а била је велики борац, оптимиста, ведра и насмејана. Као што каже њен стих да упркос свему „опет ми се хоће сунца и света“, говори Катарина.

Дуња Николић је Десанкин дух, онај део њеног бића који познајемо најбоље јер је безвремен, фино балзамован у њеној поезији.
„Десанка је насвакидашња жена. Врло немирног и темпераментног духа. Била је бакица која се није предавала до последње капи крви. Узор је данашњици која живи без љубави, маште и разумевања. Она је пропагирала управо то – да људи треба да се разумеју, да се воле, да је за човека све нормално, шта год да се деси – и ако жена не може да остане трудна, и ако се згреши… све је то нормално“, каже Дуња.

Морану – богињу смрти глуми Љубица Радомировић. На сваки Десанкин покушај да ведри – Морана облачи. Она је заправо оно смртно у песникињи кога је она целог свог људског а и стваралачког живота била апсолутна свесна. Моранино харизматично присуство, иако из залеђа, ипак је доминантно. Она тихо, некада отрежњујуће грубо а некада чак са саосећањем, подсећа Десанку где су јој границе живота и стваралаштва… Али не и постојања.
Када глумиш смрт, почнеш о смрти и да размишљаш.
„Разговарали смо пре неки дан са нашим ментором о томе чега се човек код смрти плаши. Не плаши се човек саме смрти колико немоћи која јој претходи“, каже Љубица.

Десанка је била свако од нас – рођена и смртна, вољена и невољена, повређена и исцељена, плодна и јалова, очарана и разочарана, добра и зла. Једина разлика је што је она била а ми ћемо тек бити, када једном одемо тамо „где су од истог ткива саздани и човек и његов сан“. А то је једино дато нам обећање, које ће неминовно бити испуњено.

Извор: Радио Косовска Митровица >>