Budite u ljubavi sa svojim bićem

Пише: Ивана Вановац >>

Фотографије: Харис Личина >>, Милан Добрић >>

Човек је једино биће са способношћу вербалног изражавања. Реч му је дата да би се лакше споразумевао са својом врстом, да би се несугласице разјасниле а неспоразуми избегли. У једном моменту своје еволуције, он је успео да овај благослов некако неспретно поквари. У данашњем друштву, човек се често боји речи, њене тежине, важности и лепоте. Ипак, колико год се трудио да постоји у тишини, човек непрестано говори и комуницира са својим окружењем. И срећа и туга и бес и страх, ако их прећуте усне, испричаће очи, одаће тело, “крикнуће душа кроз руке и груди” . Тај префињен језик је универзалне природе. Он спаја људе кроз све епохе и културе. Када год није знао или смео да говори уснама, човек је своју потребу да се отвори, исказивао гестикулацијом, неретко оном најфинијом – плесом.

Током протекле недеље (10. и 15. октобра 2017), галерија „Акваријус“ угостила је две славне даме, репрезентативна имена савременог француског балета и театра – Андреу Сетер и Софи Буке. Њих две су одржале две одвојене уметничке радионице са младим људима, на којима су им указале на моћ самоконтроле и међусобног повезивања људи који, ако су у равнотежи могу све – на сцени и ван ње. Упознали смо две свестране, интересантне годиве које знају све о томе колико много је могуће рећи телом – опет, на сцени или ван ње, колико је важно да научимо да се и нпрофесионално али и у личним односима, оглашавамо посредством тог нежног, дивног инструмента.

Андреа Ситер је плесачица, виолинисткиња, глумица, песник и кореографкиња. Наступала је у преко 400 представа у Француској, Белгији, Пољској, Аустрији, Немачкој, Мађарској, Србији, Португалу, Палестини, Тунису, Колумбији. Водила је многе тренинге и плесне радионице и предавала у многим позоришним школама широм света, између осталог и у Нациналном плесном центру (Француска), Народном позоришту Дебрецин (Мађарска), Балетској школи Познањ (Пољска), Националном балету Косова, те у Аустрији, Немачкој, Србији.

За себе каже да негује неокласични стил у балету, да је то диван стил али да од њега не може да се живи па је и за једну славну балерину у Паризу, важно да има ангажман на телевизији или у некој компанији како би преживела, да је битно неговати креативност и осећајност у човеку и живети помирен са собом.

„Зa мене плес је живот и живот је плес.Сви би требало да размишљају о томе шта се све дешава овде, у вашим грудима, у вашем телу и колико је много лепоте могуће створити телом. А онда, када се нађете на сцени са другим играчима, схватате колико је битно да будете у вези најпре са собом да бисте се повезали са осталима“, каже ова нежна, крхка и тиха жена код које ниједан покрет није сувишан, нити бесмислен и то је немогуће не приметити.

Софи Буке, плесачица, кореограф, писац. Енергична, жива, знатижељна. Много је пропутовала, од Азије до Америке само да би, како сама каже, посматрала човека и ослушкивала управо говор тела. Као врстан читач телесног језика, каже да се људи разликују од културе до културе, чак и од града до града, а у Митровици су људи генерално јако отворени.

Она говори о томе како су људи данас интимнији са својим великим телевизорима и телефонима него са сопственим телом. Зато и не умеју да га користе. Непрестано су у грчу а за то је, каже Софи, криво друштво које нас од малена држи у преси.

„Волим природност, органски покрет. А нас много притискају. У Азији старице вежбају фитнес, ти људи вам се осмехују на улици иако вас не познају. Пробајте то да урадите у Француској. Сви ће вас гледати као да са вама нешто није у реду. Људи више не верују ни себи ни другима. Згрчени су изнутра и споља. Стиде се својих тела. Покрет не мора увек и нужно да буде леп. Битно је да је природан“, поручује Софи.

Обе уметнице, иако умногоме различите, шаљу исту поруку – будите у љубави са својим бићем, са својим срцем и душом и будите нежни према себи. Ако то нисте, онај који вам је најближи, први ће вас одат – ваше дивно тело.

Извор: Радио Косовска Митровица >>